Povez: meki

Izdavač: DAF, Zagreb

Godina izdanja: 2025

Obim: 192

Stanje: odlično

Mihail Aleksandrovič Bakunjin, ruski anarhist rođen je 1814. u Prjamuhinu, a umro 1876. u Bernu. Na studiju u Moskvi bio je u kružoku N. V. Stankeviča. Upoznavši se još u Rusiji s nemačkom idealističkom filozofijom, otišao je u Nemačku gde se pod uticajem levih hegelovaca formiraju njegovi politički pogledi. Godine 1844. ruski Senat ga je zbog njegovih političkih pogleda osudio na robiju u Sibiru. Pred nemačkom policijom Bakunjin se sklanja u Švajcarsku, zatim odlazi u Pariz i tamo se upoznaje s Proudhonom i Marxom. Proteran iz Francuske, vraća se u Pariz odmah poslije februarske revolucije 1848.; sprijateljivši se s poljskim emigrantima teži za stvaranjem demokratske federacije slavenskih naroda. Dolazi na Sveslavenski kongres otvoren 2. 6. 1848. u Pragu, da bi na njemu izložio svoj „revolucionarni panslavizam“. Izabran kao poljski delegat za južnoslavensku sekciju, često se sastajao s predstavnicima iz jugoslavenskih zemalja. U praškom ustanku koji je izbio za vreme održavanja kongresa, Bakunjin aktivno sudjeluje. U dva poziva (1848. i 1849.) apelira na slavenske narode da stvore široku slavensku federaciju koja će smeniti Austrijsko i Rusko carstvo.

Kao sudionik Drezdenskog ustanka, u maju 1849., uhapšen je, osuđen na smrt pa pomilovan na doživotnu robiju da bi ga zatim policija izručila Austriji. Pošto je u olomouckom zatvoru bio pet meseci prikovan lancima o zid, opet je osuđen na smrt, pomilovan i onda izručen Rusiji (1851.). Gotovo sedam godina ležao je u tamnicama petropavlovske tvrđave i u Šljiseljburgu. 1857. bio je deportiran u Sibir, odakle je 1861. pobegao i preko Japana i SAD došao u London.

U 1860-ima Bakunjin je napustio panslavizam i počeo je razrađivati anarhističku doktrinu. God. 1864. stupio je u I. internacionalu. Osnovao je u Švajcarskoj 1868. tajnu anarhističku Alijansu socijalističke demokracije i sukobio se s K. Marxom, na čiji je zahtev bio isključen iz Internacionale na Haškom kongresu 1872. Sudelovao je u ustancima u Lionu 1870., Španjolskoj 1873. i u Italiji (Bologna) 1874. Ostatak života proveo je u Švicarskoj, prvo u Luganu, a 1876. prešao je u Bern. Bakunjin je vodeći ideolog anarhizma, koji se oblikovao kao antiteza Marxovu komunizmu. Ideju kolektivnog vlasništva i solidarnosti povezivao je s anarhističkom idejom apsolutne slobode pojedinca, odbijajući svaku političku kontrolu, centralizaciju i podložnost autoritetu. Bakunjin negira svaki oblik države, mjesto koje želi stvoriti slobodnu federaciju autonomnih zajednica. Zauzimao se za nasilno rušenje postojećeg poretka i odbacivao marksističko učenje o posebnoj istorijskoj ulozi isključivo radničke klase. Glavna djela: Bog i država (Dieu et ľétat, 1870), Knuto-germanski imperij i socijalna revolucija (ĽEmpire knouto-germanique et la révolution sociale, 1871) i Državnost i anarhija (Gosudarstvennost’ i anarhija, 1873).

Povez: meki

Izdavač: DAF, Zagreb

Godina izdanja: 2021

Obim: 93

Stanje: vrlo dobro

Prevod: Karmen Bašić, Dubravka Selaković Oršić

Mihail Aleksandrovič Bakunjin, ruski anarhist rođen je 1814. u Prjamuhinu, a umro 1876. u Bernu. Na studiju u Moskvi bio je u kružoku N. V. Stankeviča. Upoznavši se još u Rusiji s nemačkom idealističkom filozofijom, otišao je u Nemačku gde se pod uticajem levih hegelovaca formiraju njegovi politički pogledi. Godine 1844. ruski Senat ga je zbog njegovih političkih pogleda osudio na robiju u Sibiru. Pred nemačkom policijom Bakunjin se sklanja u Švajcarsku, zatim odlazi u Pariz i tamo se upoznaje s Proudhonom i Marxom. Proteran iz Francuske, vraća se u Pariz odmah poslije februarske revolucije 1848.; sprijateljivši se s poljskim emigrantima teži za stvaranjem demokratske federacije slavenskih naroda. Dolazi na Sveslavenski kongres otvoren 2. 6. 1848. u Pragu, da bi na njemu izložio svoj „revolucionarni panslavizam“. Izabran kao poljski delegat za južnoslavensku sekciju, često se sastajao s predstavnicima iz jugoslavenskih zemalja. U praškom ustanku koji je izbio za vreme održavanja kongresa, Bakunjin aktivno sudjeluje. U dva poziva (1848. i 1849.) apelira na slavenske narode da stvore široku slavensku federaciju koja će smeniti Austrijsko i Rusko carstvo.

Kao sudionik Drezdenskog ustanka, u maju 1849., uhapšen je, osuđen na smrt pa pomilovan na doživotnu robiju da bi ga zatim policija izručila Austriji. Pošto je u olomouckom zatvoru bio pet meseci prikovan lancima o zid, opet je osuđen na smrt, pomilovan i onda izručen Rusiji (1851.). Gotovo sedam godina ležao je u tamnicama petropavlovske tvrđave i u Šljiseljburgu. 1857. bio je deportiran u Sibir, odakle je 1861. pobegao i preko Japana i SAD došao u London.

U 1860-ima Bakunjin je napustio panslavizam i počeo je razrađivati anarhističku doktrinu. God. 1864. stupio je u I. internacionalu. Osnovao je u Švajcarskoj 1868. tajnu anarhističku Alijansu socijalističke demokracije i sukobio se s K. Marxom, na čiji je zahtev bio isključen iz Internacionale na Haškom kongresu 1872. Sudelovao je u ustancima u Lionu 1870., Španjolskoj 1873. i u Italiji (Bologna) 1874. Ostatak života proveo je u Švicarskoj, prvo u Luganu, a 1876. prešao je u Bern. Bakunjin je vodeći ideolog anarhizma, koji se oblikovao kao antiteza Marxovu komunizmu. Ideju kolektivnog vlasništva i solidarnosti povezivao je s anarhističkom idejom apsolutne slobode pojedinca, odbijajući svaku političku kontrolu, centralizaciju i podložnost autoritetu. Bakunjin negira svaki oblik države, mjesto koje želi stvoriti slobodnu federaciju autonomnih zajednica. Zauzimao se za nasilno rušenje postojećeg poretka i odbacivao marksističko učenje o posebnoj istorijskoj ulozi isključivo radničke klase. Glavna djela: Bog i država (Dieu et ľétat, 1870), Knuto-germanski imperij i socijalna revolucija (ĽEmpire knouto-germanique et la révolution sociale, 1871) i Državnost i anarhija (Gosudarstvennost’ i anarhija, 1873).